Tuesday, February 21, 2012

Исечак дигиталних мисли

Нађох пре неки дан своја два дневника из основне школе. Предвиђала сам на неким странама да ћу се смејати свим тим изливима емоција незадовољне клинке. Имала је своје патње које су углавном биле у знаку неког дечка. Онда сам се нашла на хоризонту са кога се назирало моје детињство и нисам била баш сигурна да ли је оно одувек било онако срећно и безбрижно као што сам га чувала у успоменама или је ипак оно било подједнако прошарано и болом и срећом као и овај период у коме се сада налазим. Двадесете.
Док сам читала странице које су одисале разочарањем, тугом и бесом, почела сам да се смејем тој незрелости. Онда сам застала и запитала се да ли ће ми проблеми који ме сада муче, деловати незрело и да ли ће ми измамити осмех док их се будем присећала. Ако буде тако било, није ли онда живот један зачарани круг бола и среће, чији се интезитет повећава годинама? Сазнаћу то можда једног дана док будем своје изборано лице и оседелу косу гледала у одразу огледала, које ће се налазити ко зна где...
Предвиђање тј сама помисао на будућност ме плаши. Људи су навикли све да контролишу, али будућност се не да контролисати у оној мери у којој бисмо желели. Трудим се да не идем тако далеко, јер је то заправо само тумарање по мраку, док вам је у глави жива слика стварности која ће се реализовати или не и онда све то делује тако сувишно и непотребно, а цех који плаћамо за то предвиђање је велики. Наши живци то веома добро знају.
Плашим се којим ће током мој живот ићи у љубавном, пословном, здравственом плану. Сегменти направљени као по хороскопу. Плашим се да свет не посматрам како би требало, већ да су ми жеље и очекивања остали на истом нивоу као у оне клинке која је писала дневнике. Кажу 'срећу чине мале ствари', а ја се плашим да та величина ствари можда није довољна. Не маштам и немам амбиције које превазилазе границе овог града, ове земље, овог стандарда. Никада их нисам имала. А потајно у себи мислим да су срећнији они који их имају и који стреме ка њима или они који имају велику количину новца.
Чак некад сумњам да ће се добро вратити оним који добро чини или да ће оном ко не чини некоме што не би желео њему да се чини, бити све дивно у животу.
Све се своди на пуко размишљање, премишљање, креирање неких ставова, принципа, метода који воде до неког великог циља, а заправо долази се до искушења да свет посматраш кроз призму бесмислености. Можда бесмисленост хара мојим светом.
То ме депримира. И ево опет се осећам онако како сам се осећала оних дана док сам плакала што ме родитељи не пуштају дуже са друштвом у град или што моја симпатија или дечко из снова има девојку или ме не примећује.
Срећом спознала сам на прави начин реченицу 'Сети се да си смртан' (Memento Mori) која у виду црних линија на кожи краси мој десни бок. Колико год патила, била бесна, разочарана или пак срећна, безбрижна, задовољна, ништа не траје вечно. Све ће то проћи...
Ако нам је нека утеха.
Љубав и мир

No comments:

Post a Comment