Tuesday, June 19, 2012

Random razmišljanja

Gomilaju se tako utisci u mojoj glavi i sada, pošto sam je prepunila, ovim putem ću malo olakšati taj 'teret'. Slično mehanizmu bešike, da ne kažem digresivnom (crevnom) sistemu. Stoga, ovaj blog je moja moždana wc šolja.
Koliko tekstova sam od poslednjeg počela da kucam i prestajala na pola, misleći da nije dovoljno dobar da bude objavljen, ovaj kucam do kraja, pa kakav god da ispadne. I ovako, ne reklamiram nikome ovaj svoj malecni prostor za virtuelno brbljanje.


Dakle, da počnem sa utiscima...

Ljudi su oduvek lepili etikete jedni drugima. Na tim etiketama može pisati svašta: glup, pametan, zgodna, ženomrzac, depresivni mlakonja, kuravela, jadnica, skotina, prelepa, sisata, laskavac, sponzoruša i taaaako dalje...
E sad, primetila sam da ljudi brzinom svetlosti to parčence imaginarnog papira, imaginrano zalepe na leđa. Kao u srednjoj školi, kad ti neko neprimetno zalepi reč na papiriću, ti ideš i ne slutiš šta ti je ispisano na leđima, ni kriv ni dužan. Po tom principu je i ovo životno etiketiranje. Postoje oni koji ne obraćaju pažnju na to, a neki bi prodali i svoje zadnjice samo da im leđa budu 'prekrivena' etiketama sa pozitivnom konotacijom. Smatram da taj čin etiketiranja, koji može biti osnovan i neosnovan, sve zavisi kakve vrednosti i norme čovek usvaja tokom života i zašto, je veoma ozbiljna stvar, iz koje proizilazi ogroman broj nevolja u vidu diskriminacija i predrasuda.

Onda pročitah skoro jedan tekst, u prilog ovoj temi, gde sam naišla na tipologiju Roberta Mertona, koji je napravio (grubu) razliku između:

a)  'neograničenog liberala' (all-weather liberal) - koji nema predrasuda i ne diskriminiše;
b)  'nevoljnog liberala' (reluctant liberal) - koji nema predrasuda, ali pod društvenim pritiskom pribegava diskriminaciji;
c)  'bojažljivog fanatika' (timid bigot) - koji ima predrasuda, ali pod društvenim pritiskom ne diskriminiše;
d)  'fanatika u svim prilikama' (all-weather bigot) - koji ima predrasuda i diskriminiše.

(Robert Merton, 1949.)

Iako je podela gruba, tj, postoje raznih varijatnti ljudi, ali smatram da se svako može postaviti u neki od ovih tipova. Pronađoh se u sva četiri tipa, ali kako bivam zrelija-starija, sve više težim broju jedan. Diskriminacije i predrasude su mi sve više odlika jedne velike ograničenosti i primitivizma, koju ne bih volela da posedujem. Da li ste se vi pronašli u nekom tipu i zašto? Odgovorite isključivo sebi.

Drugo, siromaštvo i bolest su svuda oko nas. Nisu samo na drugom kontinentu, ni u drugoj državi, ni u drugom gradu, ni u tvom gradu ali daleko, nego u tvojoj ulici tj neposrednoj blizini.
Ja sam oduvek mislila da me majka samo tera da jedem da bih se ugojila, rečenicom ' Jedi to, neki nemaju ni hleba!'. Pomislih u sebi 'Ma ko ženo danas nema hleba, to je nešto osnovno!'
Onda naiđe tako period kad slabo jedem, kad sam neaktivna, kad poremetim čitav bioritam, ona naiđe i kaže: ' Uzmi jedi, izađi iz kuće, batali taj kompjuter, pij vitamine, vidiš koliko bolesti vrebaju na svakom koraku!' Naravno, prevrnem očima i pomislim ' Šta pričaš ženo? To je možda tako u Americi, gde niko ne diže zadnjicu pa jedu samo fast food i bleje za kompom, a i kod nas su sve to neke nasledne bolesti, a mi smo hvala Bogu svi zdravi. I moraću jednom od nečega da umrem, šta sad!'

E tako se ja na dnevnoj dozi zanosim da se sve to dešava tamo negde daleko... Kad ono TRAS!!! Kako lupaš Nevena, drele jedno nerazumno, ćoravo!
Prvi dan prakse mi je otvorio oči, više nego bilo koji tekst i izjave drugih ljudi u okolini i po medijima. Suočila sam se sa pravom nemaštinom, oči u oči! I to samo na stotinu metara od ulaza svoje zgrade!
Kada sam videla uslove u kojima se živi, prazne frižidere, čančiće iz Narodne kuhinje, patnju i beznađe ljudi, koji su prepušteni na milost i nemilost. Država im dodeljuje socijalnu pomoć, nekima ista i kasni, neki je ne dobiju nikada, neki su na čekanju. Surova realnost, čiji se srećan kraj ne nazire ni za 10-20 godina. Šokirana, vratim se kući i ugledam majčin ručak postavljen na trpezi. Meso, koje neki vide na svakih 2 nedelje za jedan obrok, povrće koji neki vide jednom nedeljno, hleb koji neki jedu tek kad odstoji par dana i shvatim koliko smo nezahvalni, svi koji to imamo svakoga dana. Shvatih, da ništa nismo učinili za te ljude, shvatih da kukamo samo nad svojom sudbinom, nesluteći da ima neopisivo gorih. Ali shvatih da sam izabrala pravo zanimanje, koje će mi omogućiti da to promenim u svom životu uz nadu da ću to postići i sa životima meni sličnih ljudi.

Onda, otvorim razne sajtove, društvene mreže i nađem u tom izobilju informacija, nekolicinu koja se bave bolestima drugih ljudi. U vidu humanitarnih akcija. Razmislim koliko samo tu smeća i krša ima od informacija, kojima nikada nikome neće promeniti život i koliko je medijski prostor izmanipulisan. Kad sam bolje razmislila, shvatila sam da od medijskih kuća, jedino B92 ima svoj fond i akcije, Prva srpska televizija ima Exploziv i Radnu akciju i nijedna druga televizija nema odvojen neki segment svog programa koji je posvećen socijalno ugroženim osoba i bolesnim ljudima, kojima je pomoć neophodna. Od novina, primetih da se jedino Kurir bavi ovim temama i bar nekako pokušava da dođe do svesti onih koji mogu da pomognu.

Zar je toliko teško odvojiti jednočasnovni termin ili stranu za ljude kojima je pomoć potrebna? Uskratiti sebi jedan izlazak u grad. kupovinu kojekakvih bespotrebnih gluposti i taj novac dati nekome kome je ZAISTA potreban?
Zar su bitnija saznanja o seksualnim aferama pevačica, veštačkim telesnim adutima istih, od ljudske nesreće koja vam je pred nosem? Zar su bitnije senzacije društvenih mreža u vidu pokojnika i fudbalera od bolesne dece kojima je svaki sledeći minut života neizvestan? Zar su vaši bildordi i tv pljuvanja u toku izborne kampanje bitniji od osnovnih životnih uslova ljudi koji ne znaju da li će im se plafon srušiti u toku sledećeg dana?
NIŠTA ne može biti preče od ljudskog života. Nažalost, oni koji treba da pričaju o tome nemaju dovoljno glasan medijski glas da bi došlo to do ušiju onih, kojima je trenutno najbitnije u životu da nauče nove pesme svojih idola ili slušaju lažna obećanja političara. Ne znam ni što sam ih pomenula, kad njihovo licemerje i sve slične reči zaslužuju poseban tekst. 20 miliona evra se potrošilo za kampanju! Ej! O čemu dalje pričati?
Potrudiću se da završim što pre sa ovim smaračkim predmetima, koje moram da položim da bih dobila zvanje koji mi je potrebno da bih radila na mestu sa koga ću moći nešto da uradim. Dotle ću posmatrati i prikupljati ovaj gnev prema gospodi 'uticajnima', koji će mi kasnije poslužiti kao moćno verbalno oružje protiv njih. Naravno, postoje izuzeci među njima, ali i oni su u poslednje vreme utihnuli. Mora se podići glas za spas.


Kao treći utisak bih ostavila (ne)poverenje, ali to bi se dosta odužilo... Za danas je dosta ovoliko.
Pozdrav onome ko je stigao dovde, ako je bar jedno takvo biće na ovom svetu postoji, s obzirom da nikome nikada ne kažem da pogleda ovde.
Lav en pis.


No comments:

Post a Comment