Friday, June 22, 2012

Skica

Dokle će žena biti glupa?
Dokle će žena biti ta koja trpi?
Dokle će žena biti ta koja čeka na poziv?
Dokle će žena biti ta koja će se boriti?
Dokle, dokle, dokle?

Sedela je pred prozorom svoje sobe i ponavljala ova pitanja kroz unutrašnji monolog. Gledala je u nebo, koje je već počelo da menja boju, kao i njena duša. Postajalo je sve tamnije i tamnije. Gledala je oblake, smirivali su je. Putovali su prostranstvom i nikada se nisu zadržavali, išli su dalje, zavidela im je.

Dani kada joj ne ide od ruke, kada se afekat pretvori u agoniju koja traje, vrate je u prošlost. Ožiljak koji se stvori u sadašnjosti, pridruži se onima iz nekih prošlih vremena, njihovo upoznavanje i poistovećivanje zaboli. Ali navikla je. Shvatila je da je to deo života. 
Zagonetno se nasmeši kad pomisli na život. Kako to znam? Vidi joj se na licu, i strah i nada i vera. Baš tim redosledom, zato na kraju i izvije drhtave usne u smeh. Zašto drhtave? Ah, da, zaboravih da kažem, ona plače.
Ona bi rekla da joj ide neka voda iz očiju, mrzela je sebi da przna da je slomljena. Sebe dok je bila mala nije videla u tom izdanju. Videla je sebe kao jaku osobu, koja je tugi nedostižna. Ali zrelost ju je prevarila i otkrila vidike, koji su u detinjstvu bili nevidljivi.

Krišom je plakala. Da samo možete videti te vodopade. Nekako su imali savršen oblik. U njima je bila sadržana sva muka u njenoj duši, koja je morala da izađe i ode u nepovrat. Taj odlazak pruža olakšanje. Ali lažno.
Kažu da onaj ko te zaslužuje, nikada te neće rasplakati. Eh, koliko je takvih činjenica, koje se samo izgovore u prazno. Sve se zna, a ništa se ne primenjuje u tom kratkom životu. U ljubavi je teorija ne nadmašiva, praksa je na nivou jednog amatera koji na kraju odustaje od započetog rada.

Nije znala na čemu je, šta radi, kuda ide njen život. Ono beznađe koje se desi nekome ko je zarobljen u svojoj stvarnosti. Kada bi samo iskoristila ono svoje samopouzdanje, kada stane preda mnom u svojim najlepšim haljinama. Imala je sve, što je potrebno jednoj ženi. Čak su joj svi u njenoj okolini to priznavali ili bar nagoveštavali. A ona je ipak bila okupirana svojim unutrašnjim bolom. Gledam je i mislim da joj nepovratna mladost prolazi neumornom brzinom i kada prođe, to će je više boleti od ovog trenutnog bola. Toga nije svesna.

Upoznala je taj osećaj ljubavi rano. Kao da je zahvatila obema rukama vodu sa nekog izvora sreće i nije želela da raširi ruke i da pusti da vodu upije njena koža. Tako bi zauvek bila sa njom. Ovako je samo presipala i održavala da ne presuši. Evo i sada je spašava svojim suzama, njima doliva da ne ispari. O kako gubi vreme! Voda jeste život, ali ta u njenim rukama nije jedina koja će moći da je napoji. Toliko je vode na ovom svetu...

Gledam je i neverovatna je. Ona je ljudsko biće, a ponaša se kao da je stvar. Ne zna da postoji jedan predmet koji je nemo posmatra, a tako mnogo toga zna, a ne može joj pomoći. Možda bismo se i menjali kad bi to moglo. Ali imamo bar nešto zajedničko na ovome svetu. Njene oči i ja smo isto. Ona ni ne sluti, da ogledalo u njenoj sobi vidi, ono što ona ili ne želi ili ne može.





No comments:

Post a Comment