Saturday, September 15, 2012

Putevi ka sreći

Dok sam spremala ispit pre mesec dana, pročitah neke ideje ekologizma kao ideologije. Čovek unutar prirode, priroda iznad svega. I onda se tako udaljiš od cele ove čovekove priče i nađeš se negde visoko visoko, kao nemi posmatrač. I šta vidiš? Vidiš da su ljudi smešni.
Iz te perspektive ih možeš videti isto kao što vidiš mrave na nekoj livadi. Samo idu negde, samo rade nešto, a cela ta njihova organizovanost i putanja deluju tako besmisleno. Jedino što znamo iz cele te mravlje priče je to, da oni to tako rade da bi se prehranili i opstali. A kada se vratimo na ljudski mravinjak, tu egzistencijalne razloge daleko premašuju neki drugi razlozi, naravno, besmisleniji.

Dakle, čovek se non-stop kreće, radi, usavršava, gradi, uništava, stvara, improvizuje, čeka, dočeka i tako u nedogled. A na kraju šta dobije? Dobije jedno mesto u zemlji gde će mu telo privremeno počivati i to je sve. A dok ne dođe dotle, on će ceo svoj životni vek na ovoj planeti provesti jureći za nečim, što ne zna ni on da objasni. Dakle prvo ide u školu, pa na fakultet, pa nađe posao ili ga nađe i bez fakulteta, pa radi radi radi, pa se razboli ili ode u penziju pa se razboli i naravno, umre. E ceo taj proces je meni smešan, kad se pogleda iz ptičije perspektive. Znači čovek svesno ide nekim nazovi utabanim putem, kojeg je civilizacija predodredila i živi. Juri za novcem, juri za položajem. Tehnologija mu je omogućila da ima tv, komp, mobilni i tako te stvarčice i misli da je srećan. A zapravo šta ima od tih stvarčica? Šta ima od tolikog učenja stvari koje ga ne zanimaju? Odgovor će biti ima(imaće) posao. A šta ima od posla koji mora da obavlja da bi sebi priuštio takve stvarčice? I tako u nedogled.

A zapravo sreća je skroz negde na drugoj strani. Ja je zamišljam sakrivenu negde u prirodi, tamo gde je sve zeleno od drveća i trave i plavo od neba. Sakrivenu u obroku od namirnica koje si sam odgajio u svojoj bašti. Zamišljam je u pogledu na dvorište u kome se deca igraju u blatu sa štapovima od pruća koji su replika mačeva. Zamišljam je u zagrljaju osobe koja je ona tvoja čuvena polovina iz raznih svetskih mitova. Zamišljam je u priči o divnim iskustivma i idejama sa prijateljima koje znaš ceo život i sa onima koji su se tu našli da sa tobom provedu ostatak istog. Zamišljam je u radu koji za tebe nije rad, nego ljubav i strast. Ne jurnjava za novcem, već koračanje koje vodi ispunjenju tvoje misije. Novac ne kupuje sreću, ali zato sreća kupuje novac. Onda je zamišljam u pogledima na neki daleki svet koji si video samo na slikama ili filmovima, a u tom trenutku je pred tobom i možeš da ga osetiš svim čulima. Zamišljam je sakrivenu u najtamnijim trenucima tvog života, kada ti najdrazi ljudi odu na put bez povratka. U tim trenucima ona se sakrije iza bola, ali ti se setiš da se i pre tu sakrivala, pa je nađeš i shvatiš da ti je podarila samo najlepše uspomene na te ljude i ogromnu zahvalnost što su bili najlepši ukrasi tvog života. Zamišljam je kao ispisanu knjigu sa debelim, vremenom okrznutim koricama koje čuvaš u mislima, a njene delove čitaš na glas svom potomstvu.
Da li će ostati samo bleda vizija tvojih misli ili na javi opipljiv san, zavisi isključivo od toga kojim stvarima dati primat u životu.

Ja bih ipak da je dodirnem.
Lav en pis.







No comments:

Post a Comment