Sunday, October 21, 2012

Zlatna ljubav


U mom gradu, Smederevu, već 17 godina zaredom se organizuje proslava zlatne svadbe mnogih bračnih parova. Kao volonter Crvenog krsta Smederevo, juče sam prisustvovala ovogodišnjoj proslavi.
Bilo je osamnaest parova i imala sam tu čast, da se sa svima pozdravim i lično im čestitam, da im uručim poklone i čestitke, da im izmamim osmehe. Neki su me i po srpskom običaju poljubili tri puta u obraz i apsolutno svaki par mi je poželeo isto - da kao i oni dočekam 50 godina braka sa nekim. Nisam skidala osmeh sa lica, nisu ni svesni koliko sam im zahvalna na tom danu.
Ganule su me sve te čestitike i atmosfera, celo to po podne je ostavilo na mene jak utisak i čini mi se da će mi ostati dugo u lepom sećanju.
Bili su srećni i zadovoljni, poput dece. Iako je proslava bila skromna i jednostavna, opet je odisala nekom posebnošću. Svi ti ljudi su se zakleli na večnu ljubav davne 1962. godine i ona im se i dogodila. To je nešto mnogo jako, neopisivo veliko i mislim da svakome treba da se desi ili bar da teži ka tome da mu se desi. To je snažnije od svake smrti.
Rekao mi je jedan divan deka ''Kad bolje razmislim i nije to tako brzo prošlo, tih pedeset godina, možda to deluje da je proletelo, sada kada se gleda u prošlost. Ali dosta je dug taj period, bilo je tu mnogo trenutaka...''
Koliko je moćno i prelepo imati nekoga kraj sebe čitavog života. Radovati mu se i biti zahvalan što je tu da sa tobom ide kroz ovaj ludi svet. Da bude tu i u lepim i manje lepim trenucima. Da bude tu da gleda i brine o deci i potomstvu koje je samo njihovo. Plodovi njihove velike ljubavi. Čula sam juče i to da je ''svako rođen sa jednim krilom, potreban mu je zagrljaj jedne osobe, da bi zajedno mogli da polete''. Suština života u jednoj rečenici.

Sa druge strane toga dana, do mojih ušiju su došle priče o prevarama. Klasične gradske priče, koje me retko kad zaobiđu. Tako to ide kada se izlazi u žensko društvo. Uvek me to nekako iznervira, razočara. Ne zbog toga što preslikavam tuđe priče u svoj život, nego zato što mislim da je sve više osoba slepih za pravu ljubav. 
Ne mogu da slažem sebe, da ne pomislim nekad da sam možda zapravo retka budala, koja teži ka tome da ostvari ono što su zlatni mladenci ostvarili u životu. Pomislim i uplašim se. Zamislim se da sam jedna od retkih budala, koja zapravo posvećuje život tome, koja vidi suštinu u tome, a možda je osoba sa kojom leti postavlja na skroz drugo mesto, a da to zapravo ne zna i ne sluti. Na mesto izneverenih ljudi, nada i života. Uplašim se i dozvolim da me sitnice i prošlost raspore toliko da zanemim i čekam da vidim šta će mi sudbina priprediti. Strašan je to osećaj, ali verovatno ga svako od nas ima. Naši mozgovi su sočne jabuke, za crve sumnje. 
Kada zađem u svoje misli, shvatim da zapravo nikada neću biti budala, sve dok se držim svojih stavova, principa, moralnosti. Bez priređivanja spletki i užasnih laži, koje mnogima predstavljaju nekakvo zadovoljstvo u životu. Bez igrica, kombinacija, zaluđivanja, dvoličnosti. Ne, budala će biti taj koji uradi suprotno. 
Ali uvek će se postaviti pitanje, hoće li se želje preslikati u realnost ili će se pretvoriti u dim i združiti sa vazduhom?

Kažu, kakve su ti misli takav ti je život. S toga se trudim da turbulencije u vidu ružnih misli prevaziđem, preživim i nastavim let sa osobom jednog krila. Iako to nikad ne bih poželela, postoji mogučnost da će me ispustiti. A možda i neće. Ukoliko se ta nesreća i dogodi, treba pronaći i sreću u njoj, pa sa dna poleteti opet ka nebu, ka savršenstvu i biti srećan ponovo. Čudan je život, možda je zato i jedan jedini, baš kao i ljubav.


Volim tu osobu jednog krila evo peta će godina. Dugo će vremena proći da možda baš sa njom doživim i na tu peticu dodam i zlatnu nulu koja će u tom smislu učiniti moj život ispunjenim i ostvarenim. Dotle ostaje nada, snaga i vera u ljubav da će ovo možda budućnost pretvoriti u da... 


No comments:

Post a Comment