Saturday, January 19, 2013

Skica 2

E moja Loren. Zaljubiš se. Stvoriš idealnu sliku i počneš da kreiraš budućnost u svojoj glavi, koja se odmotava kao radnja romantičnog filma natpranog klišeima. Ta paperjasta. prozračna misao ti kroji sadašnjost, a ti se pitaš šta će biti sa njom ako nestane. Živiš u strahu. On je jedini koji te drži na zemlji, ali i onaj koji ti ne da da vazduh udahneš, onoliko koliko može spokojan čovek, slobodan.
Taj ogroman oblak teške anksioznosti navlačiš nad svoj ženski mozak i radiš nešto drugo, ali brzo potoneš u razmišljanje šta ćeš sa sobom. Sudbinu, budućnost ili kako god se to zvalo ostavljaš životu da sašije, on je i ovako krenuo kud je naumio. Možda te koristi samo kao marionetu, koristi konce u svakom slučaju.

Oblačim svoj beli kaput i odlazim u šetnju. Tačnije, šetnje. Jedna se odvija samo fizički, druga kroz moždane puteve. Možda ću se sresti sama sa sobom, ali čuda se ne događaju tako često i to baš meni.
Sneg je napadao dovoljno da ti upotpuni odvratnu atomsferu života koji je i bez te bele napasti bljuzgav, bljutav, bljuv.



''Zašto ideš sama? Evo, praviću ti ja društvo. Samo molim te nemoj ići sama!'' - čitam poruku i ostavljam telefon u sobi. Pomišljam možda bi stvarno bilo bolje da sam živela u nekom drugom veku, samo bez ovih tehnologija koje će mi doći glave.

Često pomišljam na život pračoveka i kako je zapravo to model iskonskog života, koga nam je priroda podarila, ne planirajući toliku količinu manipulacije i korišćenje svih dobrobiti i savršenstva koje pruža a zapravo se koristi protiv nje same.
I kada su muško-ženski odnosi u pitanju, najviše volim da postavim sebi pitanje, ''Kako li su na ovo reagovali pećinska žena, pećinski čovek?'' Mora da smo mi sami od sebe stvorili robove sa svim ovim zgradurinama i kapitalističkim sra*ima. Čovek je srećan samo u prirodi. Možda je to stvarno tako. Mada kada pomislim na svoju fobiju od insekata i ta misao iščezava. Čovek je nesrećan, neka ostane na tome.

Inače, Nora je poljuljala sve moje teorije pitanjem ''Misliš li da žena u tom pećinskom dobu, nije poludela kada bi videla onog sa kim je imala intimni čin, da to radi sa nekom drugom pred njenim nosem? Osećanja su to ipak, ljudi smo.'' Smišljala sam argumente za i protiv, ali nije bilo adekvatnog. Rešenje prosto ne postoji. Mašina za uništavanje osećanja još nije izmišljena. Naručena amnezija, takođe. Vrtim se u krug i svesna sam besmislenosti oko mene. Ali odlazim.

Našminkala sam se, tek toliko da ne preplašim ljude na ulici, jer sam već čula da me poistovećuju ovih dana sa članom Adams porodice. Nije me preterano bilo briga, ali sama sebi sam počela da smetam takva.

Duboki uzdah je bio neminovan. Otvorila sam vrata i izašla u svet. Posle ove šetnje, desiće se ono što je moralo da se desi. Susret.

No comments:

Post a Comment