Monday, March 24, 2014

Svetu se ne može ugoditi, a i zašto bi?

Ovaj dan ću pamtiti po subjektivnim kritikama bližnjih.
Od onih sam ljudi koji se vremenom osposobljavaju da na tuđa mišljenja, kritike, komentare reaguju sa određenom dozom opšteg boljenja uva (ovaj ogran deluje manje vulgarno). Dakle, da me baš briga šta će ko da misli, da je jedino važno šta ja mislim o sebi i da jednostavno prihvatim i volim sebe onakvu kakva sam.

Međutim, nađem se u situacijama kad naletim na komentare koji apsolutno nemaju veze sa poimanjem moje realnosti i slike koju imam o sebi. Takve trenutke (kada se pojave) sam počela da posmatram kao pokazatelje na kom sam nivou svesnosti sebe i da li mogu da kažem da me tuđe reči ne dotiču, pogotovo kad nisu u skladu sa mojom istinom.




Nakon današnjeg dana mogu reći da sam se naučila da budem pribrana u takvim situacijama, da razgovaram sa sobom iako učestvujem u dijalogu, da ne upadam u vatru koju bljuje suprotna strana i da se jednostavno ogradim od cele priče. Ako sam svesna ko sam, šta radim ovde, koji su mi ciljevi, želje, snovi niko mi ne može ništa. Ukoliko to ne uspe tokom konverzacije, onda mora nakon završetka iste. Suština je ista, tuđe reči dođu, prođu, ono što imamo sami sebi da kažemo je najvažnije.

Obično su roditelji ti koji nas najviše kritikuju. Nisam sigurna radi čijeg dobra, ali nije ni važno. Poenta mog današnjeg iskustva je da sam shvatila da u većini slučajeva tim roditeljima nikada nećemo biti dovoljno dobri i onda se postavlja pitanje zašto raditi nešto samo da bi oni to odobrili, bili zadovoljni ili šta god? Većina mladih ljudi to radi i na kraju biva nesrećna i još gore frustracije i želje svojih roditelja preuzima i prenosi na svoju decu. Ja sam odlučila da takav život ne želim.

Zapravo, jako rano sam to shvatila. Mogla bih ovde da navodim svoje primere još iz osnovne, preko srednje do sadašnjeg trenutka, ali ne bih da ovaj post pretvorim u autobiografiju.
Ovim postom želim da još jednom iznesem svoj stav da ne treba slušati nikoga već samo sebe. A kad slušamo sebe čujemo isključivo naše misli koje nisu nastale pod uticajem tuđih priča. To jeste teško, jer naša podsvest poput sunđera upija sve izjave iz spoljašnjeg sveta i prevodi ih kao stvarne, iako to nekad uopšte nisu. Ali o podsvesti ću pisati u posebnom postu.

Suma sumarum: Na tuđa mišljenja reagujte u skladu sa vašom percepcijom vaše ličnosti. Tolerancija, razumevanje i briga prvenstveno o sebi tokom takvih razgovora i rasprava su ključ uspešnog i srećnog života. I zapamtite da nikome ne možete biti dovoljno dobri ukoliko i ta osoba nije dovoljno dobra samoj sebi. Hoću reći, srećne osobe vas neće kritikovati i napadati. Nekome ćete biti dobar, nekome loš čovek, ali bilo koje od ovih opcija ne treba da određuju vaš put, već isključivo ono što ste vi sami sebi.



Love&peace

No comments:

Post a Comment