Wednesday, September 3, 2014

Pusti ga da te vodi...


''Pusti da te vodim...'' - reče Život.
''Neka sam ću, ja znam najbolje šta želim i šta je dobro za mene!'' - reče čovek.

        Neki veruju u sudbinu. Neki taj koncept odbacuju, verujući da smo odgovorni za sve što nam se dešava i da uvek imamo mogućnost izbora. Međutim, mišljenja sam da treba verovati i u jedno i u drugo.
Verujem da nam je predodređeno da živimo srećnim životom, da je to svačija sudbina. Sa druge strane u našim rukama je moć izbora da li ćemo otkriti i doživeti tu sudbinu ili ćemo pogrešnim izborima sputavati istu i na kraju umreti nesrećni.
Na takvo mišljenje naveo me je sledeći citat iz knjige, jednog od mojih omiljenih pisaca, Robina Šarme:



''Upamti, mi ne vidimo svet onakav kakav on zaista jeste već onakav kakvi smo mi. Kako se menjamo, menja se i naše viđenje sveta. Kako se tvoja svest širi, postaćeš svestan svega što ranije nisi mogao da vidiš niti da razumeš. Ovde je sve dobro. Sve što ti se dogodilo u životu vodi te na fantastično mesto. Mi ljudi skloni smo da govorimo životu da sluša šta mi hoćemo. Međutim, to u životu tako ne ide. On nam daje ono što nam je potrebno, što je najbolje za nas - šta je u našem najboljem interesu. Život će biti mnogo bolji kad počneš da ga slušaš. Pusti ga da te vodi, prepusti se toku reke, umesto što se sam trudiš da upravljaš njenim tokom. I veruj da će te odneti upravo tamo gde treba da budeš. Prestani da se opireš i prepusti se svemu što se dešava, ma šta to bilo. Tako ćeš sigurno ići putem svoje sudbine, svojim pravim putem.''

U tačnost ovih rečenica se uverim svaki put kad pomislim da sigurno znam šta želim. Koliko puta se desilo da vam se želja ostvari, a i dalje ste prazni, neispunjeni srećom? Ili zamišljate kakav život želite, a onda shvatite da se to ne ostvaruje u realnosti, pa onda pomislite da to možda i nije ono što želite? Sve te situacije govore nam dosta o tome da mi zapravo na svesnom nivou ne znamo šta ZAISTA želimo, već samo mislimo da želimo ono što želimo. Ali ako smo dovoljno otvorenog uma ispunjenim verom, mi ćemo dopustiti da nam život da ono što zaista želimo i što je najbolje za nas.

Svaki put kad se grčevito držimo za nekog/nešto, kada je u pitanju osoba, zanimanje, mesto boravka, šta god, zapravo želimo da kontrolišemo stvari misleći da je baš to ono što nam treba i ono što želimo. A to je sve zbog toga što ne vidimo sliku iz daleko šire perspektive i ne možemo da to sve svedemo tako da bude našoj logici razumljivo. Da li možete misliti van logike? 
Kada stvari ne ispadnu onako kako smo zamišljali bivamo razočarani, povređeni i ljuti. Mada, uvek možemo odlučiti da sve što nam se događa posmatramo kao ono što zaista treba da se desi kako bismo bili srećni, iako to iz naše perspektive to tako ne izgleda. Potrebno je prepustiti se toku reke, ne plivati uzvodno, okrećući leđa srećnom ishodu koji nam je predodređen još od rođenja.

Uvek možemo izabrati da li ćemo neki događaj u svom životu okarakterisati kao pozitivan ili negativan. Šta mislite za koje bi se tumačenje opredelio Bog, univerzum, život, priroda? Normalno je pasti, ali nije normalno ne ustati posle pada. Koliko da je mulj u koji ste upali živ i vuče vas sve dublje, ako hoćete možete da se iščupate iz istog. Najvažnije je da posle svakog pada ustanete kao bolja osoba, koja može da voli ceo svet isto koliko i sebe, jer zapravo to svako od nas treba i da bude.
A kada ustanete, pružite ruku životu da vas odvede tamo gde treba da budete i uživajte u tom putovanju.




Lav&pis








2 comments:

  1. Mislim da nekako treba verovati da se sve desava sa razlogom. Lep tekst!

    ReplyDelete
  2. Upravo tako! Hvala na komentaru :)

    ReplyDelete