Saturday, January 16, 2016

Kokainski Smart Phone



Svako od nas se tokom života susreo sa nekom vrstom zavisnosti. Zavisnost od _________ (dodaj po izboru) do sada se u čovečanstvu okarakterisala kao pogrešna, kao nenormalna, kao bolesna, kao ona koja uništava. 

Od malih nogu nas uče da je zavisnost od ________ nešto veoma loše. Nekad neke zavisnosti uspemo da zaobiđemo, nekad ne, ali svakako možemo reći da smo zavisnost u nekom obliku osetili na svojoj koži. Hteli mi to da priznamo ili ne, svako od nas se nečega teško odrekao ili možda nije uopšte, iako je znao da je to nešto veoma ''loše'' po njega.

Mnogi životi su bili uništeni, neki se i dalje uništavaju, samo zbog toga što ljudi osobe koje imaju problem sa zavisnošću etiketiraju u loše, bolesne, nenormalne, obaviju ih stigmom i puste ga samog da živi dokle izdrži. Čoveka koji pati od neke vrste zavisnosti društveni sistem ubaci u bunar očaja, depresije, neprihvatanja u kom pre ili kasnije umre nesrećan.

Gledajući zanimljiv govor Johanna Harija - Sve što ste mislili da znate o zavisnosti je pogrešno me je veoma inspirisao da otkucam ovaj post na tu temu. Pokušaću da deo govora prevedem i prepričam, a pored toga dodam i svoja zapažanja.






Naime, profesor psihologije iz Vankuvera po imenu Alexander Bruce je davnih godina napravio eksperiment sa pacovima (slava svim tim malim bićima koji su ikada izginuli u ime nauke). Zatvorio je pacova u jedan kavez u kome je bila posuda sa običnom vodom i posuda sa vodom u koju je dodao kokain ili heroin. Pacov je skoro uvek birao posudu sa vodom u kojoj je bila droga i vrlo brzo je uginuo. Sedamdesetih godina profesor je proučavao svoj eksperiment i primetio da je pacova stavio u jedan sasvim običan prazan kavez. S obzirom da nema šta drugo da radi, pacov je jedino mogao da se drogira. Profesor je potom izgradio novi kavez, koji je nazvao ''Park Pacova'', koji je bio pravi raj za pacove. U kavezu su se našli sirevi, raznobojne loptice, mnoštvo tunela, u kavezu je bilo mnoštvo pacova, tako da su mogli da uživaju i u seksualnim odnosima, bili su slobodni da rade šta žele. Takođe su u tom kavezu ponovo imali posudu sa običnom vodom i posudu sa vodom u kojoj je bila neka droga. Desilo se to da u ''Parku Pacova'' pacovi nisu voleli vodu sa drogom. Skoro nikada je nisu koristili. Nikada nije bila korišćena kompulzivno. Nijedan od njih se nikada nije predozirao. Od 100% predoziranja u slučaju sa običnim izolovanim kavezom, do 0% predoziranja u kavezu gde im je bio omogućen srećan život ispunjen povezanošću i interakcijom sa drugim pacovima. Na prvi pogled profesor Alexander je mislio da je to možda do pacova i da se oni mnogo razlikuju od ljudi. Ali srećom, usledio je ogroman ljudski eksperiment. U pitanju je bio Vijetnamski rat. U Vijetnamu, 20% od svih američkih trupa je koristilo velike količine heroina. Ako bismo pogledali vesti iz tog vremena, tadašnja vlada je bila veoma zabrinuta jer je smatrala da će se na ulicama Amerike nakon rata pojaviti stotine i hiljade narkomana, što je imalo smisla. Nakon povratka vojnika iz rata, ''The Archive of General Psychiatry'' uradila je veoma detaljnu studiju o tome šta se dogodilo sa vojnicima. Oni nisu morali da idu na rehabilitaciju tj na lečenja i odvikavanje od droge. Njih 95% je prestalo sa korišćenjem. Ali ako verujemo u priču o ''hemijskim udicama'' (u smislu da hemijska svojstva droga podstiču zavisnost) podatak o vojnicima koji su prestali sa korišćenjem heroina nema smisla. Profesor Alexander je počeo da razmišlja da sigurno postoji drugačija priča o zavisnosti. Šta ako zapravo zavisnost ne potiče od ''hemisjkih udica''? Šta ako zavisnost ima veze sa našim kavezom? Šta ako je zavisnost zapravo adaptacija na našu životnu sredinu/okruženje?

Drugi profesor, Peter Cohen iz Holandije, je rekao da možda ne treba zavisnost da nazovemo zavisnošću. Možda je pogodnija reč - vezivanje. Ljudska bića imaju prirodnu i urođenu potrebu za vezom. Kada smo srećni i zdravi, mi ćemo se vezati i povezati jedni sa drugima, ukoliko to ne možemo zato što smo istraumirani, izolovani ili nas je život porazio/pogazio, mi ćemo se povezati sa nečim što nam daje osećaj olakšanja/oslobođenja. To može biti kockanje, može biti pornografija, može biti kokain, može biti kanabis, itd. Povezaćemo se sa tim jer je to naša priroda. To mi želimo kao ljudska bića. 

Možda je ovakvo gledište na zavisnost teško ''svariti'' odmah. Uzmimo u obzir da svako od nas može od danas pa u narednih 6 mesci da pije flašu vodke dnevno, koja je legalna. Niko nas ne bi mogao sprečiti u tome. Ali mnogi od nas neće uraditi to (čak i ja koja volim da pijem vodku) ne zato što postoji neko ko bi nas zaustavio u tome, već zbog toga što mi imamo veze u kojima želimo ostati prisutni. Verovatno imamo posao koji volimo, ljude koje volimo, imamo zdrave odnose. Jezgro zavisnosti je zapravo ne želeti prisustvovati sadašnjosti u životu ili jednostavno ne podnostiti sadašnjost. Uživanje u nekoj aktivnosti koja prouzrokuje zavisnost je zapravo beg od sadašnjosti.

Kako se mi ophodimo kao društvo prema osobama koje imaju problem sa zavisnošću? Uglavnom ih kažnjavamo. Sramotimo ih. Dajemo im kriminalne dosijee. Pravimo barijere između nas i njih i sprečavamo da se ponovo povežu sa ostalim društvom. Etiketiramo ih i sprečavamo da nastave normalan život iako su u nekom delu svog života bili zavisnici. Uništavamo ih. Neki od njih nikada i ne žele da priznaju da imaju problem sa zavisnošću samo iz razloga da bi izbegli osudu, a samim tim situacija se pogoršava jer se problem prikriva, pa je njegovo rešenje nemoguće pronaći.

Postoji mesto na svetu u kom se stvari odvijaju totalno drugačije - Portugal. 
Godine 2000. Portugal je imao jedan od najvećih problema sa drogom u Evropi. 
1% populacije su bili zavisnici od heroina. U početku su se služili američkim modelom, kažnjavali su ih, stigmatizovali, sramotili sve više i više. Svake godine problem je postajao sve gori. Jednog dana su premijer i lider opozicije sastali i usaglasili da se nešto mora promeniti jer se broj heroinskih zavisnika samo povećava. Organizovali su panel sa naučnicima i doktorima, u potrazi za rešenjem. Nakon panela doneta je odluka: 
Legalizovati sve droge ALI uzeti sav novac koji je umeren na smanjenje broja zavisnika time što će ih izolovati i preusmeriti ga na ponovno povezivanje osoba sa problemom zavisnosti sa društvom. Kreirali su masovni progam za kreiranje poslova za ''zavisnike'' i pomagali da započnu svoje biznise ili bi pomagali poslodavcima koji bi zaposlili ''zavisnike''. Cilj je bio da svaki ''zavisnik'' u Portugalu ima razlog zbog koga će se probuditi sutra ujutru. 
Spoznali su svoju svrhu, izgladili odnose sa drugima, stvorili su nove veze sa društvom, Nakon 15 godina od ovog ''državnog eksperimenta'' brojnost osoba zavisnih od droge je opala za 50%. Predoziranja su masovno opala, kao i infekcija HIV-om. Što je najvažnije niko u Portugalu ne želi da se vrati na stari sistem. 

Živimo u svetu i kulturama gde je podložnost nekoj vrsti zavisnosti u porastu (npr zavisnost od smart phone-ova, shopping-a ili hrane).
Govorimo o tome da je razdvojenost / diskonekcija glavni pokretač zavisnosti koja je u porastu. A zapravo mislimo da živimo u vremenu u kome je ljudski rod više neko ikada povezan. Veze koje imamo ili koje mislimo da imamo danas su neka vrsta parodije na prave ljudske veze.
Ukoliko imate krizu u životu, primetićete nešto. Neće biti vaših Tviter pratioca da sede sa vama. Neće biti vaših fb prijatelja koji će vam pomoći da se stvari reše i preokrenu. Tu će biti samo vaši pravi prijatelji od krvi i mesa, sa kojima imate duboku, opipljivu, licem-u-lice povezanost. U tom slučaju, jedno smo od najusamljenijih društava u čovečanstvu. 

Profesor Aldexander je rekao: ''Sve vreme kada pričamo o zavisnosti pričamo o individualnom ozdravljenju i to je ispravno, ali mi moramo mnogo više da pričamo o ozdravljenju društva''. Nešto se desilo sa nama kao sa društvom, ne pojedinačno, nego grupno. Kreirali smo živote koji su više nalik na kavez u kome je bio izlovoan pacov. a manje nego na ''Park Pacova''.

Svi ovi podaci, eksperimenti, političke situacije i rešenja nisu toliko važni kao činjenica da je potrebno da pomognemo onima koji su u problemu sa bilo kojom vrstom zavisnosti, pa čak i ako smo to mi sami. Ako želimo biti iskreni moramo priznati da je teško voleti zavisnika. Ljuti smo na njega/nju većinom vremena, pretimo, plašimo ih, ali na kraju željeni rezultat izostaje. Većina ljudi ako ne i svi, znaju i bili su nekad u situaciji kada im je neka veoma draga osoba bila zavisnik neke vrste. Svi znamo da je teško i da smo uvek poželeli da kažemo ''Želim da postoji neko ko bi mogao da te zaustavi''. 

Johan Hari u svoj govor završava delom u kome objašnjava kako se on (iako mu to ne pada lako) ophodi prema njegovim bliskim ljudima koji imaju problem sa zavisnošću:

''Volim te bez obzira da li to koristiš/radiš ili ne. Volim te bez obzira u kom stanju se nalaziš. 
Ukoliko sam ti potreban/potrebna, doći ću i sedeti sa tobom, zato što te volim i ne želim da budeš sam/sama ili da se osećaš usamljeno.''

Jezgro i smisao svakog razgovora sa osobom koja ima problem sa zavisnošću treba biti: 
Nisi sam, volim te. 
Istu poruku treba nositi i društveni sistem.

Suština cele priče o zavisnosti je da ne smemo da dozvolimo da ljudi budu sami i nevoljeni. Da im treba pomoći da pronađu svoju životnu svrhu i da ostvare zdrave i ispunjene ljubavlju odnose. Kreirajmo sami svoj ''Park Pacova''! :)

Završna i najupečatljivija rečenica Johann-ovog govora je rečenica kojom bih završila ovaj post, a to je:


 Suprotnost od zavisnosti nije trezvenost, suprotnost od zavisnosti je povezanost.


Originalan video govora možete pogledati ovde:


Lav&pis

No comments:

Post a Comment