Tuesday, January 17, 2017

Poslednji boem

One noći kada si odlučio da odeš na neko bolje mesto, nešto me je probudilo. Moja luda glava voli da veruje da si tada došao da se pozdraviš. Taj momenat nikada neću moći da opišem, niti da zaboravim. I ove noći sam se probudila u isto vreme, ali me je probudio bol.

Tog prokletog petka probudila sam se srećna. Jedna moja ogromna želja je čekala da se ispuni, konačno. Ti si uvek bio svedok koliko mi je ta želja bila važna, a sada znam da nije trebalo da bude. 

Sećam se da sam na sva zvona vikala ''Danas je divan dan!''. A onda su javili da si otišao. Nisam sebi mogla da oprostim zašto sam taj dan nazvala divnim. Crni oblak preplavio je sve, ali tek sad kad je prošlo dovoljno vremena da pričam o tome, možda to i jeste bio divan dan. Oslobodio si se svih muka i duša je mogla da ti pođe u večni mir koji ti je tako bio potreban. Tešim se da je to bila tvoja odluka. Ne mora to niko da razume, ali ipak - bio je to težak, ali divan dan. To je ona najmanja tačka svetlosti u srcu ispunjenim crnilom koje rastanak od najbližih donese.

Potrebno je vreme da bih mogla da pričam o svojim ožiljcima. Ožiljak od našeg preranog rastanka nosim i osetim ga svaki put kad te se setim. Tek sam danas shvatila da na ovaj način po prvi put mogu da pričam o tome. Nisam imala dovoljno hrabrosti da vidim kako odlaziš. Niko ne voli rastanke, ali ja ih ne volim duplo. Znam da mi to nikad ne bi zamerio. Vazda biram da mi ostane lepa slika na kraju, pa ko hoće razumeće, ko neće zameriće. Tako je za sve u životu.




Sećam se da si mi jednom rekao da mi nisi pružio dovoljno kao ostaloj deci i da ti je to nešto što treba da ispraviš. Nadam se da sad negde gore gledaš i shvataš da si mi ostavio blago. Svoj život kao primer i podsetnik da treba živeti punim plućima bez obzira na sve. Da pare dođu i prođu, a dan ispunjen veseljem uvek ostaje. Nikad se nisi uklapao u kalupe društvenog sistema, zato si bio i ostao zapamćen. Kad god su pokušali da te stave u te kalupe, branio si se svim silama. Znam da nisi bio ponosan na metode svoje samoodbrane, ali radio si onako kako si najbolje znao. Baš kao i ja. Baš kao i svi drugi. 


Mrzim što moram da koristim perfekat kada pišem o tebi. 

Retko plačem. Nekad imam utisak da sam suze ostavila u nekom prošlom vremenu. Ali ima jedna pesma koja je uvek okidač. Svaki put mi ispere dušu. Setim se onda svih pesama koje smo slušali i kako smo bili ludi predvodnici na svakom slavlju. Sećam se da si me naučio da igram kolo i da sam bila uvek sva ponosna kada sam bila uz tebe u igri i veselju. Uvek mi je bilo smešno i neverovatno da si kao mlad išao na rok koncerte i imao dugu kosu. Onda shvatim da samo veliki ljudi bez kompleksa, mogu da se uklope u bilo koji muzički žanr. Ti to jesi. Moj simbol pozitive. Simbol radosti. Simbol boemskog života. Simbol neshvaćenosti.


Volim da verujem da si tu. Da nas sve gledaš i čuvaš zajedno sa našima. Teši me da nisi sam. Žao mi je što nećemo više moći da pričamo, niti zagrlimo. Žao mi je što ćeš nedostajati za sve što dolazi. Žao mi je što više nećemo imati naše tajne. Žao mi je što više ne mogu da idem tamo. To mesto više nikada neće biti isto bez tebe i to je ona rupa koju nedostajanje fino izbruši u srcu. Vreme prolazi, ali ne menja ništa.


Hvala ti što si bio i ostao deo mog života ujače. Ostaće pesma i uspomena, zauvek, a svaki minut i pesmu u kafani posvetiću tebi... Živiš dok te se sećamo. Volim te.

No comments:

Post a Comment